Robert Lehpaner - Mlijeko za cara
Na odmoru smo u austrijskim planinama, unajmili smo apartman u jednom selu. Noć je, spavamo. Odjednom lupanje na vratima. Čujem krupni glas kako viče.
“Aufmachen, aufmachen!”
Kao u ratnom filmu, kad Gestapo usred noći nekome kuca na vrata i traži skrivene partizane ili Židove.
Otvaram vrata. Ispred vrata dva krupna Austrijanca u kombinezonima. Na prsima im neka reklama s kravama. Ispred kuće stoji srebrna cisterna, onaj kamion koji svakodnevno vozi kroz sela i od seljakâ sakuplja mlijeko.
“Grüß Gott, Milchabgabe!”
“Kakav Milch? Nemamo mlijeka, nismo seljaci, mi smo turisti!”
“Doch doch, Milchabgabe, 100 Liter!”
“Nemamo mlijeka, tu smo na odmoru!”
“Alle müssen Milch abgeben! Für den Kaiser, für Franz Josef!”
Očito nas odaju hrvatske tablice na autu, vide da smo iz bivše monarhije, ali branim se.
“Kakav Kaiser, cara više nema. Nema više Austrougarske, republika ste! I mi smo!”
“Doch, doch, der Kaiser lebt noch!”
I gura mi u facu sliku s likom Franje Josipa I., našeg cara po milosti Božjoj. Sa svojom čudnom bradom i okićen hrpom odlikovanja na uniformi, gleda me strogo. Izgleda mi kao da je stvarno živ, kao da stoji ispred mene, ispred svog podanika.
“E10, E10 bitte. Fünfzig Liter, bitte kaufen!”
Sad stoji neki drugi lik ispred kuće, i on u kombinezonu. Nudi mi benzin. Što je sad to? I druga cisterna stoji ispred kuće, jedna od onih koje prevoze gorivo.
“Kakav E10, neću E10. To sam točio neki dan, pa mi auto sad trokira kad dajem gas.”
“Bitte E10!”
“Ne želim E10, samo E5!”
“Nein, nein, das ist Österreich, nur E10 bitte!”
(E10 je benzin sa do deset posto bioetanola. U Austriji se super 95 prodaje samo još kao E10. U Hrvatskoj kao E5, sa do pet posto bioetanola) Lik stoji širokonoški, zauzeo je borbeni stav. U ruci mu pištolj za točenje goriva. Fokusira mi auto. Stojim zaštitnički ispred auta, ne dam liku da mu gurne pištolj u otvor od rezervoara.
Ulaze nam kokoši u apartman i ispuštaju one svoje čudne zvukove koje rade po cijeli dan. Otkud sad tooo? Ostavljaju tragove prljavštine i seru po podu. Tjeram ih van, a one se ne daju istjerati. Zalaze u sve sobe, izbacuju jaja iz sebe. Svinjarija po podu. Susjed stoji na vratima i smije se.
“Ja, ja, das sind die Berge, da gibt's frische Eier, hahaha... Bio-Eier.”
“Ich brauche keine Bio-Eier, rauuussss!”
“Ahh, Sie sprechen so ein wunderbares Hochdeutsch. Ein Ei macht zwei Euro bitte.”
Posvuda jaja oko mene, ne pazim i stajem po njima, ljuske pucaju i ona se razlijevaju po podu.
“Daaaa, govorim njemački, i sad svi vaaan!”
Gdje je neka metla, štap? Moram nekoga udariti!
Onda čujem opet zvuk kamiona vani, probudim se. Vani opet ona ista srebrna cisterna koja sakuplja mlijeko po farmama. Ali ovaj put prolazi kraj naše kuće, ne zaustavlja se. Ne moramo dati mlijeko. Nema više Franje Josipa. Prohodam po apartmanu. Nema više kokošiju, niti susjedovih biojaja. I pod je čist. Ispred kuće nema više cisterne s benzinom. Ne moram kupit gorivo s do deset posto bioetanola (barem ne do sljedećeg točenja na pumpi).
“Aufmachen, aufmachen!”
Kao u ratnom filmu, kad Gestapo usred noći nekome kuca na vrata i traži skrivene partizane ili Židove.
Otvaram vrata. Ispred vrata dva krupna Austrijanca u kombinezonima. Na prsima im neka reklama s kravama. Ispred kuće stoji srebrna cisterna, onaj kamion koji svakodnevno vozi kroz sela i od seljakâ sakuplja mlijeko.
“Grüß Gott, Milchabgabe!”
“Kakav Milch? Nemamo mlijeka, nismo seljaci, mi smo turisti!”
“Doch doch, Milchabgabe, 100 Liter!”
“Nemamo mlijeka, tu smo na odmoru!”
“Alle müssen Milch abgeben! Für den Kaiser, für Franz Josef!”
Očito nas odaju hrvatske tablice na autu, vide da smo iz bivše monarhije, ali branim se.
“Kakav Kaiser, cara više nema. Nema više Austrougarske, republika ste! I mi smo!”
“Doch, doch, der Kaiser lebt noch!”
I gura mi u facu sliku s likom Franje Josipa I., našeg cara po milosti Božjoj. Sa svojom čudnom bradom i okićen hrpom odlikovanja na uniformi, gleda me strogo. Izgleda mi kao da je stvarno živ, kao da stoji ispred mene, ispred svog podanika.
“E10, E10 bitte. Fünfzig Liter, bitte kaufen!”
Sad stoji neki drugi lik ispred kuće, i on u kombinezonu. Nudi mi benzin. Što je sad to? I druga cisterna stoji ispred kuće, jedna od onih koje prevoze gorivo.
“Kakav E10, neću E10. To sam točio neki dan, pa mi auto sad trokira kad dajem gas.”
“Bitte E10!”
“Ne želim E10, samo E5!”
“Nein, nein, das ist Österreich, nur E10 bitte!”
(E10 je benzin sa do deset posto bioetanola. U Austriji se super 95 prodaje samo još kao E10. U Hrvatskoj kao E5, sa do pet posto bioetanola) Lik stoji širokonoški, zauzeo je borbeni stav. U ruci mu pištolj za točenje goriva. Fokusira mi auto. Stojim zaštitnički ispred auta, ne dam liku da mu gurne pištolj u otvor od rezervoara.
Ulaze nam kokoši u apartman i ispuštaju one svoje čudne zvukove koje rade po cijeli dan. Otkud sad tooo? Ostavljaju tragove prljavštine i seru po podu. Tjeram ih van, a one se ne daju istjerati. Zalaze u sve sobe, izbacuju jaja iz sebe. Svinjarija po podu. Susjed stoji na vratima i smije se.
“Ja, ja, das sind die Berge, da gibt's frische Eier, hahaha... Bio-Eier.”
“Ich brauche keine Bio-Eier, rauuussss!”
“Ahh, Sie sprechen so ein wunderbares Hochdeutsch. Ein Ei macht zwei Euro bitte.”
Posvuda jaja oko mene, ne pazim i stajem po njima, ljuske pucaju i ona se razlijevaju po podu.
“Daaaa, govorim njemački, i sad svi vaaan!”
Gdje je neka metla, štap? Moram nekoga udariti!
Onda čujem opet zvuk kamiona vani, probudim se. Vani opet ona ista srebrna cisterna koja sakuplja mlijeko po farmama. Ali ovaj put prolazi kraj naše kuće, ne zaustavlja se. Ne moramo dati mlijeko. Nema više Franje Josipa. Prohodam po apartmanu. Nema više kokošiju, niti susjedovih biojaja. I pod je čist. Ispred kuće nema više cisterne s benzinom. Ne moram kupit gorivo s do deset posto bioetanola (barem ne do sljedećeg točenja na pumpi).
Primjedbe
Objavi komentar