Beograđanin na Sljemenu
„Molim“, javio se.
„Ej ti tamo, kako si?“ pitala je Vesna.
„Gotov za danas. Napokon. Imao sam roditeljski s puno pametnih roditelja koji znaju sve bolje od nas nastavnika.“
„Naravno, naročito oni polupismeni roditelji.“
„Pa, da.“
„Nego pazi, imam poklon bon za vikend na Sljemenu za dvije osobe s jednim noćenjem u Tomislavcu. Vrijeme je da ga iskoristim jer mu uskoro ističe datum. Da odemo idućeg vikenda?
„Vikend na Sljemenu?“
„Da, odemo u subotu ujutro gore i planinarimo i imamo u Tomislavovom domu večeru, noćenje i doručak.“
„Pa... hm... razmišljam...“, krenuo je odugovlačiti kao da provjerava neki prepuni i nepregledni terminski kalendar, a zapravo je znao da je za vikend slobodan.
„I, kolega Banekoviću, dozvoljavaju li Vam to vaše obaveze?“ smješkala se.
Stigao je do svog auta.
„A to s noćenjem, mislim, to je u jednoj sobi ili u dvije ili kako je to koncepcijski zamišljeno?“
Ona se nasmijala.
„Što je smiješno?“ pitao je.
„Smijem se tvom izrazu 'koncepcijski zamišljeno'. Samo malo da pogledam još jedanput bon... Jedna je soba, ili s bračnim krevetom ili s dva odvojena, to ne piše.“
Kroz glavu mu je proletjela zamisao da leži u istom krevetu sa ženom koju poznaje tek dva mjeseca i kako bi se u toj situaciji osjećao jako nelagodno te da bi joj najradije predložio da uzmu odvojene sobe, makar ih on doplatio.
„Vjerojatno bi nastala čudna situacija kad bih joj to predložio“, zaključio je da joj to ipak ne predloži. „A to s krevetima, možeš li to provjeriti?“ pitao je.
„Mogu provjeriti, nazvat ću hotel. Gle, u slučaju da bude bračni, ti bračni kreveti u hotelima su često zapravo dva pojedinačna kreveta koja se mogu razmaknuti. U suprotnom ćeš preživjeti jednu noć sa mnom u istom krevetu.“
„Vidimo se večeras?“
„Danas idem s Tanjom na kavu, sutra moram obaviti neki šoping, tako da se vidimo tek u subotu ujutro. Počni se pakirati.“
„Da, da, okej.“
Dok je Vesna pakirala svoje stvari razmišljala je o Domagoju. Upoznali su se na stručnom skupu nastavnika u Rovinju. Slučajno su prve večeri sjeli jedno kraj drugog za bar i uz nekoliko čaša vina doznali da su oboje razvedeni, da rade u Zagrebu, da žive sami, da imaju odraslu djecu i da su povremeni planinari.
„Ja stanujem u Novom Zagrebu“, rekla je.
„Ja u Dubravi“, odgovorio je.
Nakon povratka u Zagreb ostali su u vezi. Prije nekog vremena samoj je sebi priznala da se osjeća usamljeno i da joj nedostaje partner, u početku za neku vrstu labave veze, i odlučila je ozbiljno poraditi na tome. Počeli su, više na njenu inicijativu, izlaziti na kave i na duge šetnje.
„Kao klinci smo“, rekao je dok su jednog popodneva šetali po savskom nasipu.
„Pa što fali?“
„Ništa, samo komentiram.“
Za razliku od onih kolega, koji su jedino znali pričati o svom poslu, s njim je nalazila mnoge teme za opušteni razgovor. Činilo joj se da mu se sviđa i pitala se kako li će proteći večer u hotelu.
„Do sada mi se čini da je normalan, što god značilo 'normalan' u današnje vrijeme. I zgodan je. Samo što je nekako povučen, kao da nikad nije imao ženu. Do sada me još nije niti poljubio niti zagrlio. Kod mene je bio nekoliko puta, ali me još nikad nije zvao k sebi. Možda se odvaži na Medvednici i da sve krene nekim svojim tokom. A opet, bolje je da je malo povučeniji, nego da nakon jedne kave želi seks i da se naljuti ako ga odbijem“, zaključila je dok je isprobavala donje rublje i promatrala se pritom zadovoljno u ogledalu. „Hm... niste još za odbaciti, kolegice Goršec. Hvala, kolega Banekoviću.“
Domagoj si je razbijao glavu kako će proteći izlet, zapravo onaj dio u sobi s Vesnom, i kakav će imati krevet. Ali bilo mu je glupo pitati Vesnu što je doznala u vezi kreveta. Pitao se koja su njezina očekivanja i hoće li im moći udovoljiti. Vesna mu se dopadala, a činilo mu se da i on njoj. Ali nije bio siguran kako joj to pokazati. Nakon nekoliko godina samačkog života postao je nesiguran.
„Vjerojatno sam je odavno trebao poljubiti ili zagrliti. Ona je tako opuštena. A ja? Pametujem s njom o svemu i svačemu, a totalno sam blokiran.“
Na forumima je pročitao da bi na takvim izletima, navečer u hotelu, trebao „pasti“ seks. Probirao je svoje donje rublje po ormaru.
„Nije baš za pojaviti se u tome pred novim 'komadom'.“
Večer prije izleta otišao je u obližnji trgovački centar i kupio paket uskih bokserica i paket potkošulja, oprao ih ručno u umivaoniku i stavio da se suše preko radijatora.
„Što ako ima neku spolnu bolest... možda da uzmem prezervative...“, sjetio se kasno navečer, ali svi dućani su već bili zatvoreni.
Na internetu je čitao da parovi prije seksa svakako trebaju otvoreno razgovarati o pitanju zaštite.
„Na benzinskim pumpama imaju prezervative... valjda... mogao bih se zaletjeti do neke koja radi cijelu noć... Zašto uopće surfam takve gluposti? Dosta, previše pametujem.“
U subotu ujutro, bilo je devet sati, čekala ga je ispred svoje zgrade s ruksakom, planinarskim štapovima i malim koferom na kotačima. Ubacio je njene stvari u prtljažnik.
„Pogledaj me“, rekla je kad su sjeli u auto.
Okrenuo se prema njoj, poljubila ga je. Ostao je zbunjen.
„Ne čudi se tako, to si kao muškarac već odavno trebao učiniti.“
Poljubila ga je još jedanput, malo duže.
„Da... ma znam... ali nisam bio siguran...“
„Ma što to nisi bio siguran? Odlučila sam preuzeti inicijativu, tako da znaš. Vozi sad.“
Dok su stajali na jednom od mnogobrojnih semafora, koje je trebalo proći, kako bi napokon izišli iz grada, on je poljubio nju.
„E tako“, rekla je.
Nakon dvadesetak minuta vožnje kroz grad stigli su na početak sljemenske ceste.
„Dvanaest kilometara do hotela“, rekao je. „Obožavam ovu cestu.“
„Ozbiljno?“
„Da, volim te serpentine.“
„Nadam se da mi neće biti mučnina. Molim te, vozi polako. Nisam navikla biti suvozač.“
„Okej“, rekao je i dao joj još jedan poljubac.
Činilo joj se da mu se ljubljenje sviđa i da ga je uspjela malo osloboditi. Dok je Domagoj zaista vrlo oprezno savladavao zavoje sljemenske ceste i pritom se samom sebi čudio da se napokon ljubi s Vesnom, ona je zadovoljno promatrala kroz prozor šumu i Zagreb u daljini, dolje na ravnici.
„Vozim tako sporo da se već trebala stvoriti kolona iza nas“, rekao je.
„Da“, pogledala je prema otraga. „Nema nikoga. Vjerojatno jer je loše vrijeme, mogla bi i kiša.“
Iza jednog oštrog zavoja ugledali su auto koji je skliznuo s ceste i ostao s prednjim dijelom u jarku. Po cesti je hodao muškarac s mobitelom u ruci.
„Uuu, što se ovome dogodilo“, rekla je Vesna.
„Da... vjerojatno je prebrzo ušao u zavoj“.
„To su beogradske tablice?“
„Jesu.“
„Ajde stani, možda mu treba pomoć.“
Domagoj ju je pogledao.
„Pa da, stani, možda mu stvarno treba pomoć.“
Domagoj je zakolutao očima i zaustavio se blizu muškarca. Vesna je otvorila prozor, muškarac joj je prišao.
„Dobar dan, treba li Vam pomoć?“ pitala je.
„Dobar dan, hvala lepo, ako biste mogli da mi nekako omogućite mobilni signal“, smješkao se. „Auto mi je sleteo sa puta pa bih nazvao nekoga da ga izvuče, ali nemam signala.“
Vesna je uzela svoj mobitel i provjerila.
„Da, zbilja nema signala ovdje usred šume. Ali inače ste u redu, mislim, jeste se ozlijedili?“
„Ne, nisam. Nadam se da ni auto nije.“
„A kamo ste krenuli?“
„Na Sleme, zapravo na Sljeme, u Tomislavov dom.“
„Da, da, sad ga pitaj i za broj mobitela“, pomislio je Domagoj slušajući njihov razgovor.
„Paaa... i mi idemo u tom smjeru. Možemo Vas povesti, ako želite“, rekla je.
Domagoj joj je dobacio oštar pogled.
„Žao nam je, nemamo više mjesta ili, bolje rečeno, mesta. I u žurbi smo“, uzvratio je Domagoj je glasno, tako da ga je i muškarac vani čuo.
Vesna je iznenađeno pogledala Domagoja. Zatim je pogledala muškarca i slegnula ramenima. On se nasmiješio.
„Nema problema, gospođo, vidim da nemate mesta“, rekao je.
„Kad dođemo u Tomislavov dom“, rekla je muškarcu, „svratit ću do recepcije i zamoliti ih da Vam nazovu šlepanje.“
„Biću Vam veoma zahvalan. Ali, molim Vas, samo šlepanje, ne policiju.“
„Naravno, samo šlepanje“, nasmiješila se Vesna.
„Dobro, je li konverzacija završena?“ pitao je Domagoj nestrpljivo i sekundu kasnije nastavio voziti.
„Zašto si takav? Mogli smo ga povesti. Čovjek djeluje sasvim normalno. I zašto si morao reći 'mesta'. Nisam znala da imaš takvu šovinističku crtu, tko bi rekao..“, rekla je Domagoju čim su krenuli.
„Tebi je normalno da lik u autu beogradskih tablica ide na Sljeme?“
„O da, u pravu si, Sljeme je samo za Zagrepčane.“
Pogledala je kroz bočno ogledalo. Cesta je na tom dijelu bila ravna i vidjela ga je još iz daljine kako stoji na cesti. I još je neko vrijeme razmišljala o njemu.
„Kako me čudno gledao...“, pomislila je.
Domagoj je sve do kraja vožnje razmišljao o krevetu i ostatku dana i noći u hotelskoj sobi. Na netu je čitao kako donje rublje govori o karakteru i namjerama neke osobe, pa se pitao kakvo li će ona donje rublje nositi te hoće li njegovo biti prikladno za prvu zajedničku noć.
Parkirali su na velikom parkiralištu ispred hotela i izišli iz auta.
„Idem skočiti do recepcije“, rekla je.
„Ajde, ako baš moraš“, uzdahnuo je.
Kad se nakon nekoliko minuta vratila, obukli su jakne, stavili ruksake na leđa i uzeli štapove.
„Moja kćer je jednom rekla kako je planinarenje aktivnost s najružnijom odjećom“, nasmijao se.
„Želiš reći da ružno izgledam?“ pitala je začuđeno i pogledala svoju odjeću.
„Joj, ma ne, samo mi je tako palo na pamet. To mi je rekla kad me je jednom ugledala u planinarskim hlačama“, smijao se. „Dobro ti stoje tajice.“
„Skrećeš s teme, ali hvala. E, nismo još ništa dogovorili kuda ćemo.“
„Možda klasika, toranj – Činovnička livada – Hunjka – Puntijarka i natrag? Usput neko jelo u Puntijarki ili Runolistu?“
„Može klasika, nećemo komplicirati“, odgovorila je veselo. „Ionako me više zanima onaj dio nakon planinarenja“, smješkala se u sebi.
„Evo kiše, osjetim kapi. Nisam ponio kabanicu niti kišobran“, primijetio je.
„Nisam ni ja, ali nema veze, idemo. Ako bude jako padalo, vratit ćemo se autobusom.“
„Idemo.“
„Kako me onaj lik gledao...“, pomislila je opet.
Kad su nakon dva sata hodanja po šumskim putevima i čavrljanja o svemu i svačemu stigli do doma na Puntijarki, bili su prilično promočeni od kiše koja je već jače padala. Nakon graha u skoro praznom domu vratili su se autobusom do hotela. Uzeli su prtljagu iz auta i prijavili se na recepciji.
„Jeste li već bili kod nas?“ pitala ih je recepcionarka.
„Jesam“, odgovorila je Vesna.
Domagoj ju je pogledao.
„U redu, onda sve znate. Izvolite karticu, tu Vam piše broj sobe.“
„Hvala“, rekla je Vesna.
„Ti si već noćila ovdje?“ pitao ju je dok su se vozili liftom na treći kat.
„Što...? Da, da... kad sam bila na jednom skupu.“
„To je bilo prije skoro?“
„Prije godinu dana... ili dvije... ne sjećam se više.“
„Čudno,“ razmišljao je. „pratim sve stručne skupove na stranicama Agencije.“
Ušli su u sobu i odložili prtljagu. Domagoj je odmah pogledao okvir kreveta.
„Shit, bračni, ne da se razdvojiti“, pomislio je. „Baš sam umoran“, rekao je i sjeo na stolicu.
„Ja nisam“, uzvratila je Vesna. „Ideš ti prvi pod tuš?“
„Pod tuš?“
„Pa da. Znojni smo, valjda se misliš tuširati, ili?“
Ustao je i počeo skidati odjeću sa sebe.
„Okej, idem se tuširati.“
Kad je izišao iz kupaonice u novim boksericama i potkošulji, odmjerila ga je.
„Nije loš“, zaključila je i ušla zatim u kupaonicu.
Sjeo je na krevet, naslonio se na zid, pokrio se poplunom i uzeo mobitel. Surfao je nešto, ni sam nije znao što.
„Tko zna, koji sam joj ja muškarac po redu kojeg dovodi ovamo da se pojebe“, razmišljao je dok je čekao da iziđe iz kupaonice.
Kad je izišla, odjevena u crno, čipkasto donje rublje, stala je ispred kreveta i zavodljivo ga gledala.
„Kako ti se sviđam?“
„Da.. da... dobro ti to stoji“, zamucao je.
Čekala je još neku njegovu reakciju, a on nije znao što bi rekao. Držao je mobitel u ruci i samo je gledao.
„I, ostao si bez riječi?“ smješkala se. „Daj mi taj mobitel, ne treba ti sad.“
Sjela je na krevet i uzela mu mobitel iz ruke. Maknula je poplun s njega.
„Ooo, vrlo sexy bokserice imamo... A što se nalazi u boksericama?“ pitala je.
Krenula mu s rukom prema gaćama. On se ukočio.
„Daj se opusti, kao daska si.“
„Ne, molim te, nemoj“, rekao je i primio je za ruku.
Sjela je na rub kreveta i uozbiljila se.
„Dobro što je s tobom? Ne sviđam ti se? Nisam ti privlačna?“
„Ma ne... to jest da... hoću reći...“
„Jesi ti peder? Pališ li se na muške? Ako si peder, u redu, reci mi, nemam problem s time. Možemo ostati prijatelji i ponekad planinariti, ali ne da mi se onda zajebavati ovdje s tobom.“
„Nisam peder, jednostavno nekako ne mogu. Ne znam ni sam objasniti. Znao sam da očekuješ da se poseksamo i to je sasvim u redu. Ali nekako mi je sve to prenaglo, razumiješ?“
„Iskreno, ne razumijem. Odrasli smo ljudi i hodamo već dva mjeseca. Nisi me još niti jednom zagrlio, tek jutros si me po prvi put poljubio, još me ni jednom nisi pozvao k sebi.“
Oboje su gledali u prazno.
„Gle, meni ne treba neka duboko emotivna ljubavna veza“, nastavila je. „Ne trebamo si žile rezati jedno za drugim, ne trebam dnevno tri poziva i stotinu poruka, ne trebaju mi fine večere, cvijeće, pokloni i ta sranja. Ali ako sam s nekim u vezi, onda želim imati seks.“
„Da...“, uzdahnuo je.
„Ako imaš neki problem, reci mi, možda ti mogu pomoći.“
„Da...“, uzdahnuo je ponovo.
„Dobro, znači ništa od ovoga“, rekla je nakon što su šutke prosjedili nekoliko minuta. „Ne mislim provesti ostatak dana i noći gledajući TV. Pakirajmo se i, molim te, vozi me natrag.“
„Dobro...“
Dok su se spuštali drugom stranom sljemenske ceste prema gradu došlo mu je da plače, da vrišti, da se zaustavi, iziđe van, uzme neko drvo iz šume i da počne razbijati auto. Za cijelog puta nisu progovorili niti jedne riječi.
„Ti se moraš odlučiti, možeš i želiš li ti to ili ne. Ako se odlučiš da možeš i želiš, javi mi se. Ali nemoj čekati predugo. Ajde bok“, rekla je na rastanku.
„Bok...“
Idućih dana se Domagoj osjećao jadno i pokušavao je cijelu priču s Vesnom jednostavno zaboraviti. Ali nije mu uspijevalo. Najgore mu je bilo što si nikako nije mogao objasniti zašto se tako ponio, zašto se nije mogao opustiti s Vesnom. Jedinom sretnom okolnosti je smatrao što ne rade u istoj školi jer bi ga bilo sram sresti je ponovo. On, koji je inače rijetko pio alkohol, otišao je treće večeri u prvu kvartovsku birtiju i napio se. Dok je sjedio sam za šankom i pio travaricu u pozadini je svirala pjesma „Nesretnik sam od rođenja“.
Vesna je dobro pretpostavila da joj se Domagoj neće javiti i odlučila ga je jednostavno prekrižiti. Jedne nedjelje, tri mjeseca kasnije, dogovorila se s prijateljicom Tanjom za planinarenje. Poznavale su se još iz školskih dana. Vesna je nakon škole krenula na filozofski fakultet, a Tanja na veterinu. Vesnin auto je tih dana bio kod mehaničara, Tanja nije imala auto, pa su se tramvajem dovezle do Dolja, otkud su krenule hodati. Bio je sunčan dan i na Puntijarki je vladala gužva. Nakon podužeg čekanja u redu za jelo shvatile su da od kuhane hrane nema ničega više osim kuhanih kobasica sumnjivog izgleda. Obje su se pogledale, zahvalile se gospođi u bijeloj kuti iza pulta i izišle van.
„Idemo u Runolist?“ predložila je Vesna.
„Čitala sam na Fejsu da je Runolist zatvoren. Pada mi na pamet još Tomislavac“, odgovorila je Tanja.
Kad je Vesna čula Tomislavac, nasmiješila se, ali nije željela pričati o svom promašenom izletu s Domagojem.
„Može. Skuplji su, ali vjerojatno nema gužve.“
Stigle su na hotelsku terasu i sjele za jedan od dva preostala slobodna stola.
„Pa i tu ima ljudi. Iako, unutra je vjerojatno prazno“, komentirala je Tanja.
Vesna je primila jelovnik i namjerno čitala na sav glas jela i cijene takvim tonom da su se drugi gosti okretali za njom.
„Vidiš što sam ti rekla. Jelovnik kao u planinarskom domu, čak i skromniji, a cijene kao u Esplanadi.“
„Jesi ikada jela u Esplanadi?“ pitala je Tanja.
„Ne, ali gledala sam im jednom jelovnik koji visi izvana. Uglavnom, ja ću grah s kobasicom i ništa za piće. Možda kavu kasnije.“
„Ja ću isto tako.“
Sjedile su već deset minuta i nigdje nisu vidjele konobara.
„Dobar dan“, rekao je konobar, koji se napokon pojavio, ne gledajući uopće koga pozdravlja.
Vesna i Tanja su ga pogledale i uzvratile pozdrav. Vesnin pogled se zalijepio na njemu i konobar je tada svjesno pogledao nju.
„Nemoguće“, pomislila je.
Na konobaru se vidjelo da se također iznenadio. Vesna i on su se gledali nekoliko trenutaka, zatim je klimnuo potvrdno glavom. Tanja je promatrala cijeli prizor.
„Oprostite, pobrkala sam Vas s nekim“, ispričala mu se Vesna.
„Pobrkala?“ pitao je konobar.
„Da, oprostite.“
Tanja je i dalje sve promatrala i čudila se.
„Izvolite, jeste li već odabrali?“ pitao je.
„Da... može dvaput grah s kobasicom“, odgovorila je Vesna i dalje vidno pod dojmom.
Ponovo su im se pogledi spojili.
„Nešto za popiti možda?“ pitao je.
„Hvala, možda kasnije.“
„U redu, hvala.“
Dok je konobar odlazio od njih Vesna ga je pratila pogledom sve dok nije ušao kroz staklena vrata u hotelski restoran. Na vratima se kratko okrenuo prema njima.
„Ti kao da si vidjela duha kad si ugledala tog lika. I on kad je vidio tebe“, rekla je Tanja.
„Ma ne, ne.“
„Ma neee, nikako. Daj mi ne pričaj.“
„Ako ti ispričam, mislit ćeš da fantaziram“, odgovorila je gledajući i dalje prema vratima kroz koja je konobar ušao.
„Neću, obećajem. Ali zašto gledaš tako za njim?“
„Dobro, možda ću ti ispričati, ali ne sada.“
Tanja je promatrala Vesnu. Nemirno je mijenjala položaj na stolici i okretala se prema hotelu.
„Je li sve u redu s tobom?“ pitala ju je nakon nekoliko minuta šutnje.
„Moram na WC“, odgovorila je Vesna.
Ustala je i ušla kroz staklena vrata u hotelski restoran. Unutra nije bilo gostiju. Iza bara stajala su dva konobara. Ugledala ga je čim je ušla. Dok je hodala s jednog kraja sale na drugi gledala ga je. I on je nju pratio pogledom. Na drugom kraju sale ušla je u hodnik koji vodi prema zahodu i prema sobama. Zaustavila se na hodniku i naslonila se leđima na zid.
„Definitivno nisam normalna“, pomislila je.
Osjetila je otkucaje srca. Čekala je nekoliko trenutaka. Konobar je došao.
„Lepo Vas je videti opet“, rekao je tiho.
„Vas također, kako ste?“ uzvratila je šapćući.
Nastavili su tiho pričati.
„Hvala, dobro. Samo da znate, onog dana je ubrzo stigla šlep služba.“
„A da, drago mi je za čuti. Moj... ne znam kako bih ga uopće nazvala... se ponio kako idiot onaj dan. Naravno da smo Vas mogli povesti.“
„Nije vredno pomena. Sve se dobro završilo. Ali danas niste sa kolegom?“
„Ne viđamo se više.“
„Razumem. Verovatno imate svoje razloge“, blago se nasmijao.
„Definitivno ih imam. Vi stanujete u hotelu?“
„Imam svoju sobu.“
Nije znala kako nastaviti razgovor. Približio joj se, osjetila je njegov miris, srce joj je kucalo još jače.
„Luda sam“, prošlo joj je kroz glavu.
„Možda... želite... da vidite moju sobu?“
Primio ju je nježno oko struka.
„Pa... ne znam imam li toliko vremena... zapravo... možda bih mogla...“
Dok su se penjali stepenicama na kat osjetila je kako nema više povratka, kako jednostavno mora ići do kraja. Ušli su u njegovu sobu. Čim je zatvorio vrata počeli su jedno drugom divljački svlačiti odjeću i bacati je na pod. Bilo je kratko, ali strastveno, onako kako biva kad su dvije osobe toliko napaljene da mogu brzinski bilo gdje i bilo kada.
„Znate što, uopće ne znam kako se zovete“, rekla je dok su se oblačili.
„A da, ja sam Goran. A Vi?“
„Ja sam Vesna. Inače ste konobar po struci?“
„Ne, inače sam profesor i neka vrsta umetnika.“
„Ljubavnog umjetnika“, nasmijala se.
„Hvala na komplimentu“, nasmijao se i on. „Zapravo, profesor muzičkog i pomalo pišem kad stignem, a konobarišem sezonski.“
„Onda smo kolege, ja predajem engleski.“
„Eto kako se prosvetari nađu“, nasmijao se i pogledao na sat na mobitelu. „Žao mi je, ali moraćemo polako da idemo. Molim Vas, idite prvi. Ne bi bilo dobro da nas moj šef vidi zajedno.“
„Jasno.“
„Bilo bi lepo videti Vas opet... ako želite... možda u subotu ili nedelju uveče... sad znate gde sam...“
„Možda... možda želim...“, šapnula je i poljubila ga. „Bilo mi je drago, Gorane... i hvala Vam“, dodala je još i otišla.
„Ćao, Vesna.“
„Aaa... ovo mi je trebalo“, mrmljala je zadovoljno dok je silazila niz stepenice prema restoranu i sređivala dojmove.
Dok je Vesna hodala preko terase već je iz daljine vidjela Tanjin namršteni izraz lica i pitala se kako će joj objasniti svoje izbivanje. Sjela je za stol i gledala prema šumi. Tanja se nagnula prema njoj.
„Pa gdje si ti do sada? Nema te skoro pola sata. Zvala sam te, ali mobitel si ostavila u torbi“, šapnula je ljutito.
Vesna je šutjela i dalje gledala prema šumi.
„Pitala sam te nešto, odgovori mi.“
Vesna i dalje nije reagirala.
„Pogledaj me makar.“
„O, još nam grah nije stigao“, odgovorila je i pogledala je.
„Da, nije stigao. I konobara nisam više vidjela. Čekaj malo...“, razmišljala je, „Vesna?“
„Hm?“
„A da ti nisi... e, ne mogu vjerovati... reci mi da nije istina ono što mislim.“
„Nemoj me, molim te, ništa pitati. Ne mogu ti sad ništa pričati.“
„Neću, mislim da mi je sve jasno.“
U tom trenutku je Goran donio grah.
„Izvolite, dva graha s kobasicom“, rekao je i otišao.
„Hvala“, dobacila mu je Vesna.
Okrenuo se za njom i nasmiješio se.
„Molim lepo“, uzvratio je.
Primjedbe
Objavi komentar